I Име насеља

Раковица је релативно чест назив географских појмова на српском говорном подручју. Поменућемо само неке примере: Раковица у Лици, у Хрватској, позната у историји по „Раковичкој Буни“ 1871.године, место истог имена у близини Неготина, село испод Авале и наравно београдска општина, чија је прошлост тема овог текста .

Причу о историји Раковице логично је започети објашњењем значења и порекла самог њеног имена, тим пре што су разлози постојања две Раковице, на међусобној удаљености од свега неколико километара, за многе и данас непознаница. Једна Раковица је београдска општина, чији је заметак насеље у долини Топчидерске реке настало крајем XIX и у првој половини XX века, а друго је село у подножју Авале, на територији суседне, вождовачке општине.

Обе Раковице повезује ток раковичког потока, незнатне, готово пресахле речице, која извире изнад села Раковице, у брду према Кумодражу. Oдатле се спушта према раковичком манастиру и даље према Топчидерској реци у коју се улива Раковички поток који је некад био много богатији водом. Архимандрит Рувим, у својој монографији о манастиру Раковица, објављеној 1909-те године, наводи да је до шездесетих година XIX века данашњи Раковички поток био познат као „Раковичка река“. Међутим, услед масовног крчења шуме, пресушио је велики број извора који су је напајали водом, па се река временом претворила у поток .У старијим историјским списима Раковички поток се помиње и као „река Раковица“. Тако, на пример, у турском попису из 1528.године, у коме се налази најстарији помен села Кнежевца, стоји: „Муката мезре Долац, коју представља њива, што се пружа поред реке Раковица „.

То је најстарији и по свему судећи, првобитан назив данашњег Раковичког потока, вероватно настао по богатству реке раковима.

Према свему овоме, назив Раковица првобитно се односио на реку. Подавалско село Раковица, које се такође помиње већ у турским пописима из XVI века, подигнуто је поред ове реке, па је по њој и добило име .

Друга оближња Раковица, данашње градско насеље, знатно је млађа од истоименог Авалског села. Она почиње да се формира тек крајем XIX и почетком XX века. Изгледа, међутим, да име Раковица, све до друге половине XIX века, није било јасно везивано за било који конкретни географски појам на простору данашње раковичке општине. Она добија већи значај тек по завршетку изградње железничке пруге кроз Србију (1884-те године), прецизније након подизања једне провизорне возне постаје у Топчидерској долини, односно мале железничке станице која добија службени назив “Раковица”. Од тог времена, Раковица постаје збирно име за низ локација и географских одредница у Топчидерској долини и око ње. Реч је о местима чија имена, као што су Муминовац, Крецане, Рујице, Водице, Миљаковац и друге, постоје још из Турског доба.

Раковица, дакле, као географски појам везан за део Топчидерске долине, настаје крајем XIX века. Насеље, које ће се на том месту стварати током наредних деценија, једноставно “преузима” на себе име краја у који се смешта, односно јединог објекта од некаквог значаја у то време, а то је поменута возна постаја. Међутим и даље се поставља питање због чега је малој железничкој станици, удаљеној десетак километара од Београда, дато баш име Раковица? Географски најближе било јој је подавалско село Раковица, чије је име, практично,”пренето” са Авале на простор данашње раковичке општине, а “посредник” у томе био је манастир Раковица.

Манастир се раније није налазио на данашњем месту. Првобитно је био смештен у близини подавалског села Раковице, у брду које се пење према Кумодражу. Ту се налазио до последњих година XVI века, кад су га Турци спалили и до темеља разорили. Раковички манастир је представљао црквено средиште простране области, која је обухватала велики број села у околини Београда.

II Постанак насеља

Појам „Раковица“, не узимајући у обзир подавалско село, данас има своје шире административно и уже, географско значење. У административном смислу, Раковица је једна од 16 београдских општина, формирана 1974. године издвајањем из састава општине Чукарица. Данас на њеној територији, подељеној на 18 месних заједница, од села Ресника у подножју Авале до насеља „Стари Кошутњак“ испод Дедиња, живи више од сто хиљада људи. С друге стране, као географски појам, Раковица представља насеље у саставу истоимене општине, која се уобичајено назива „Старом Раковицом“.

Смештена у долини Топчидерске реке и по узвишењима око ње, Стара Раковица је првобитно језгро из ког се и око кога се развила данашња општина Раковица. Стара Раковица, односно градско насеље под именом Раковица, почиње да се формира крајем XIX и почетком XX века, а своју пуну физиономију уобличава у периоду два светска рата.

На тлу данашње Раковачке општине насељена места постоје и много раније. Најстарија насеља на територији општине Раковица су села Кнежевац и Ресник. Оба се помињу још у Турским катастарским књигама из прве половине XVI века. Поред њих, турски пописи тог времена помињу и друга, данас непостојећа насеља, као што су села Хум и Долац, прво у близини Кнежевца, негде према Кијеву или Реснику, а друго на обали Раковичког потока, вероватно близу места где се данас налази манастир Раковица.

За историју Раковице, од посебног је значаја Кнежевац, некадашње село Хумска. Назив Кнежевац први пут се јавља у турском попису из 1560. године, а до тада се ово село у историјским изворима помиње под именом Хумска. Велики део данашње Раковичке општине припадао је у XIX веку атару села Кнежевац, укључујући и онај део Топчидерске долине у којем ће нићи насеље Раковица. Кнежевачки атар се у XIX веку налазио у саставу Жарковачке општине, која је била саставни део Врачарског среза, административно формираног 1856. године.

На непарној страни Маричке улице, на којој је до данас сачувано више стамбених објеката подигнутих пре II светског рата, налази се и вила адвоката Благојевића, у којој је сада седиште Адвентистичке цркве. Маричку улицу је преграђивало имање адвоката Ђорђевића, једног од иницијатора оснивања школе у Раковици .

Другу социјалну категорију међуратних становника Раковице чине службеници Државне железнице. Већ почетком 20-их година прошлог века, дирекција железница у Министарству саобраћаја, покреће иницијативу за изградњу железничке колоније у долини Лисичијег потока, у Кошутњаку.

За разлику од Старе Раковице, Кошутњак је веома рано имао урбану физиономију. Већ средином 30-их година XX века то је лепо насеље, формираних и калдрмисаних улица, са претежно приземним, једноспратним кућама и лепим баштама .

И треће насеље данашње Раковичке општине, никло је као резултат стамбене иницијативе дирекције железница. У питању је насеље породица особља железнице које се средином 30-их година подиже на Миљаковцу. Миљаковац је био насеље лепих, типских углавном приземних кућа, које се од Пожаревачке пруге успињу у брдо, залазећи у Манастирску (Миљаковачку) шуму. Миљаковац је 30-година сматран саставним делом насеља Раковица .

Трећи, најмалобројнији социјални сегмент међуратног становништва Раковице чине радници Индустрије мотора Раковица и других мањих фабрика које су у Раковици основане почев од друге половине 20-их година прошлог века .

Све интензивнијим насељавањем Раковице 30-их година, отвара се и питање школовања деце. Једина основна школа у атару Кнежевца, налазила се у самом центру села. Основана још 1850-те године, ова школа није могла да прихвати све већи број деце.

Године 1933-те, отвара се школа Ђура Јакшић у Железничкој колонији, у коју ће до 1935-те године ићи деца из Старе Раковице и са Миљаковца. Средином 50-их година ова школа је пресељена у нову зграду на Канаревом брду, где се и данас налази.

На појединим деловима тог подручја постојали су манастирски метоси – црквице или мали манастири у којима би ради богослужења поједини калуђери привремено боравили. Један такав, са црквицом посвећеној Богородици, био је на месту данашњег манастира Раковица. Манастир су преселили калуђери крајем XVI века, након разарања подавалске Раковице. Више пута рушен и разаран, манастир је ипак преживео дуга и тешка времена турске владавине и на данашњем месту дочекао доба свог успона и обнове у ослобођеној Србији XIX века. Захваљујући, пре свега, благонаклоности владарског дома Обреновића, манастир је у XIX веку стекао завидан иметак и поседе. Према сведочењу аустријског путописца Феликса Каница, забележеном у знаменитом делу „Србија, земља и становниство“, манастир Раковица је 1897. године имао у свом власниству 235 хектара под ораницама, воћњацима, виноградима и шумом. Ширењем манастирских поседа као да се ширило и име манастира, премда још магловито и неодређено. Име краја око манастира озваничено је тек подизањем поменуте возне постаје крајем XIX века, на коју је пренето манастирско име или, шире узевши, краја у коме су се налазили манастирски поседи .

Дакле, првобитно и изворно, Раковица је име реке. По реци назив добија село смештено уз њу, подно Авале. Средњевековни манастир бива назван по реци и селу, у близини којих је подигнут. Крајем XVI века манастир је пресељен на своје садашње место. Ширењем манастирских поседа у XIX веку, крај око манастира се све чешће назива Раковицом. На крају, током прве половине XIX века, око железничке станице формира се насеље, па се и на њега преноси назив Раковица.

У Старој Раковици основна школа је отворена 1935-те године. Била је четвороразредна и носила је име „Патријарх Димитрије“, по првом поглавару обновљене Српске патријаршије, који је 1930-те године сахрањен у манастиру Раковици. Име патријарха Димитрија понела је и главна раковичка улица, која данас заправо представља пут кроз индустријску зону Раковице. Велику заслугу за оснивање школе има група раковачких грађана, са новинаром Војиславом Јовановићем на челу. За потребе школе коришћена је породична зграда Стефановића, између Вишевачке и Врбничке улице у близини железничке станице. Породица Стефановић се у Раковицу доселила из Кнежевца, а њихова зграда у којој је била смештена школа постоји и данас. Под именом „Патријарх Димитрије“, школа је радила до краја 1944. године, потом као „Основна школа број 31“, да би 1953. године добила данашњи назив „Никола Тесла“.