„Терен где је данашња Раковица до 1912. године имао је само десетак вила и летњиковаца појединих београђана, који су долазили преко лета , јер је крај био изванредно леп и пријaтан. У долини су биле ливаде а брда су била под шумом. Долином тече Топчидерска речица, лети врло мала, али која може бити и врло велика и плаховита.“

Идеја о градњи храма у Раковици потиче из 1935.године. Насеље Раковица је у претходном периоду у парохијском смислу припадало манастиру Св.Архангела Михаила у Раковици, као и околна насеља: Књажевац (Кнежевац), Жарково, Сремчица, Јајинци, Бањица, Ресник, Пиносава, Рушањ и Раковица (село). Са растом и развојем ових насеља зидани су и нови храмови. Тако је и насеље Раковица, након Првог светског рата, почело да се развија у индустријску зону са знатно увећаним бројем становника.

Упоредо са овим догађајима, Патријарха Варнаву је посетила и удовица Јелена Радојкић из Београда, са намером да овековечи успомену на себе, умрлог супруга, господина Николу, бившег благајника Министарства просвете, као и умрлу јединицу-кћер Бисенију, будући да је њен супруг оставио легат од 319.000 динара, намењен поменутој сврси.Патријархов савет се састојао у предлогу да гђа Јелена подигне храм у Раковици, што је она радо прихватила.

Убрзо, 3.априла 1937.године, образован је одбор за подизање Храма, у ком су за почасне председнике именовани Епископ Митрофан, старешина манастира Раковице, и Јелена Радојкић. До краја 1937. године храм је озидан и покривен, а 6.јуна 1938. сасвим завршен. Ктиторка је храм снабдела са три звона која су постављена и освећена у октобру 1938. године. Црквена општина је донела одлуку да „ради заслуга блаженопочившег Патријарха Варнаве на раду у светој цркви и око подизања овог храма, а да би му се име овековечило, то је решено да се новоподигнута црква у Раковици посвети Светим Апостолима Вартоломеју и Варнави“.

Ктиторка Јелена Радојкић је поживела да њена задужбина буде завршена, након чега се убрзо, у 89.години упокојила. По сопственој жељи, сахрањена је у крипти своје задужбине.